Биографија

У нашем мјесту, неколико километара источно од Основне школе, у породици Пелагић, давне 1838. године рођен је један од највећих револуционара Балкана и један од првих социјалиста на полуострву, познати борац за народна права и слободу – Васо Пелагић, који је пронио име свога завичаја широм наше земље и далеко ван њених граница.
И као дјечак био је несташан и бунтован, али свакако да његови родитељи нису могли ни слутити да ће се касније његовог имена многи државници плашити и да ће он бити један од водећих револуционарних активиста на Балкану и широј регији.
Основну школу је завршио у Пелагићеву, тадашњем Горњем Жабару. 1851. године одлази у Београд и уписује гимназију, а 1857. године богословију. Желио је да буде народни учитељ, да шири међу својим народом идеје слободе, братства и једнакости, о чему свједоће његова три подигнута прста на споменику испред школе, који је подигнут њему у част 1969. године, средствима солидарности радних људи и грађана цијеле Југославије.
Послије школовања у Београду, 1860. године Васо Пелагић долази у Брчко за учитеља у Основној школи. Он тамо развија ширу активност и поред редовног рада са дјецом, отпочиње политичку и просвјетну дјелатност. Обилазио је села, држао предавања, а његовим настојањем отворене су женска школа и читаоница, једна од првих у тадашњој Босни. Такође је почео писати и за новине.
На самом почетку свог радног вијека, млади Пелагић ће доћи у сукоб са Турцима због идеја које је заступао и "новотарија" које је уводио у школи. У непотписаном тексту, у новосадској штампи, напада безакоње и самовољу турских чиновника, па убрзо постаје "трун у оку" турским властима.
Због свега тога, Пелагић је приморан да напусти Брчко и тада одлази у Москву гдје да прихваћа словенофилски одбор. Он је тамо слушао предавања из политичке економије, историје и медицине, упознавајући се ту са реформаторским и револуционарним идејама, које су тада почеле захватати цијелу руску омладину. Њега су тада посебно одушевиле литература и идеје руских револуционарних демократа Херцена, Черњишевског и Доброљубова. Неке од тих идеја је усвоји и касније ће их стравствено ширити и заступати.
Из Русије се Пелагић 1866. године враћа у Београд. Ту од српске владе добија  сагласност и помоћ за отварање богословије у Бања Луци. Бањалучка општина, у којој је грађански слој, иако танак, имао знатнијег утицаја на мјесне прилике, прихватила је ову идеју и школа је отпочела рад септембра исте године. Пелагиће је у тој школи био управитељ и предавач. Каснији догађаји ће показати да је његов ближи циљ био  да школује учитеље и свештенике, а даља намјера да припрема кадрове за револуционарни рад. Сам Пелагић то потврђује писаном ријечју у својој "Аутобиографији" када каже: "Отворио сам Вишу народну школу под називом богословија из политичких обзира, јер се Турска не боји богословног знања." Поред вјерских предмета, ђаци су овдје изучавали историју, географију, њемачки језик и граматику и бавили се гимнастиком.
У Бања Луци оснива српску читаоницу и штедионицу, из чијег фонда би се школовали сиромашни ђаци.
Своје ученике Пелагић васпитава у духу слободоумља и револуционарног заноса. Велику пажњу је посвећује физичком васпитању, па у школском дворишту поставља фискултурне справе за вјежбање. Будуће учитеље је обучавао мачевању, као и другим вјештинама из прве помоћи и самоодбране, које би им користиле у неком будућем рату. Био је својим ђацима предавач, економ и љекар, пошто је стекао солидне основе из медицине на Московском универзитету. На основу овог његовог знања из медицине, настат ће једно од његових најпопуларнијих дјела "Народни учитељ" – најчитанија књига о лијечењу разних болести помоћу трава. Она и данас доживљава своја нова издања.
Иако је школа с почетка била добро прихваћена и стекла доста присталица не само у Босни, него и ван ње, њен се управитељ и овдје суочио са низом тешкоћа чији су узроци лежали у тадашњим политичким и друштвеним приликама. Заосталу Босну и Херцеговину, са огромном већином неписменог становништва, потресали су унутрашњи сукоби. Национално ослободилачки покрети у близини њених граница и први продори капиталистичке привреде већ су значајно револуционисали масе. Грађански елементи, трговци и одређен број школованих људи, играју веома значајну улогу у овим кретањима. Револт против репресија и експлоатације, против истрошених и превазиђених друштвених односа, тежња за политичком равноправношћу и националним ослобођењем, рађају низ устанака који се, један за другим, јављају од 1834. до 1875. године.  Покушаји турског царства да среди унутрашње односе некаквим реформама нису побољшали стање у земљи. Резултати ослободилачких борби у Србији и Црној Гори, као и њихов интензивни утицај на прилике у Босни и Херцеговини, подстиче ослободилачке покрете. Аустро – угарска је већ од раније испољавала своје империјалистичке тежње према овом подручју, које ће касније и остварити. Њени повјерљиви људи прате шта се дешава у Босни, а у самој Бања Луци, у Пелагићевом првом сусједству, налази ѕе аустријски конзул.
Да би у једној таквој замршеној ситуацији, осигурао започети рад и да би се супроставио непријатељима који су хтјели да га склоне из школе, Пелагић 1867. године прима архимандритски чин.
Али до отвореног сукоба ипак долази годину дана касније, када Пелагић интервенише у одбрану својих ђака који су дошли у сукоб са једном ноћном турском патролом. Власти га хапсе и спроводе под стражом у Сарајево на саслушање. Пелагић одбија приједлог српских пријатеља да се прикупљеним дукатима подмите турске власти у Сарајеву. Прихвата бескомпромисну политичку борбу коју ће водити до краја живота.
Кажу да су му неке паше предлагале да се повуче, да порекне оно што је рекао, али он је, напротив, све ватреније нападао турски режим у Босни пред Великим судом у Сарајеву. И упркос бројним протестима јавности у Босни, Србији и Војводини – које су цијело вријеме пратиле његов рад – Пелагић је осуђен на 101 годину робије и затворен у малоазијски градић Кјутају на издржавање казне.
Крилата и неукротива Пелагићева мисао на ову дуготрајну робију каже: "Осудили ви мене, господо, или не, ја ћу и од сада, као и до сада, упорно бранити и ширити своје напредне мисли докле год сам жив."
Од тада почињу тегобне године живота, боље речено страдање Васе Пелагића које ће трајати, са мањим прекидима, до његове смрти. Од тада он ће се тако рећи непрекидно налазити у положају прогоњена човјека.
У заточеништву Пелагић пише и нека своја позната дјела као што су "Путовање унакрст цијеле земље," "Покушај за народно и лично унапређење," "Правила одржавања и побољшање тјелесног, умног и моралног здравља" и "Морални завјет једног заточеника."
Уз помоћ руске и српске владе, Пелагић бјежи из затвора и преко Одесе враћа се у Београд. Ту добија политички азил као народни мученик и борац за српско ослобођење. Активно се укључује у рад Уједињене омладине српске и бива изабран за њеног предсједника и одборника. Говор који је одржао на скупштини  Уједињене омладине у Вршцу био је повод да Мађари растуре скупштину и забране рад овој организацији. Послије тога, Пелагић са групом истомишљеника одлази у Црну Гору и на Цетињу оснива Дружину за ослобођење и уједињење српско, али и овдје ускоро долази у сукоб са апсолутизмом књаза Николе, те бива приморан да напусти земљу и оде у Нови Сад.
Овдје је развио велику активност кроз рад у социјалистичком покрету и водећи борбу против реакционарног мађарског режима. Пише и објављује чланке, брошуре и писма и успоставља многобројне контакте по Срему и Бачкој. У овом ппериоду једном је путовао и у Чешку гдје је припремио превод књиге "Борба народа америчког за слободу и независност" и сарађивао је у познатом педагошком часопису словенских учитеља "Словенски педагог."
Јавност у Војводини знала га је од раније па се круг његових симпатизера нагло ширио, али исто тако и број његовин непријатеља бивао је све већи. Мрежа праћења и обавјештавања о његовом кретању била је сплетена око њега, темељито организована од најнижих до највиших установа власти. Више пута је бивао хапшен и осуђиван, па чак је донесена и одлука да се изручи турским властима, али ово није узвршено захваљујући протестима народа. Притворен је у Винковцима, а одатле је, по сопственој вољи, преко Птуја отишао у Трст.
Између 1872. и 1874. године Васо Пелагић одлази из Трста и борави у Грацу, Бечу и Цириху, а затим опет у Београду. У Грацу је припремио, а затим 1873. године у новосадској "Застави" објавио, своју познату "Јавну оставку на архимандритско звање." Иначе, за његов даљи рад најважнији је тадашњи боравак у Цириху куда је отишао да "изучава социјалистичку науку." Швајцарска је раније давала уточиште и Светозару Марковићу и другим социјалистима па се ту и Васо Пелагић упознао са многим идејама, методама и облицима политичке борбе. Каснији његови ставови и списи показују да је ово бављење у Цириху имало стварног утицаја на сазријевање његових политичких погледа, посебно на проширивање његових схватања о ослободилачкој борби у нашим земљама. Идеја националног ослобођења добива код њега нове димензије и повезује се са питањем социјалног и економског ослобођења, што се може видјети најбоље у његовим ставовима и држању у босанско – херцеговачком устанку 1875. године.
1874. године Пелагић се враћа у Београд гдје наставља да пише и објављује, али исто тако и да обнавља своје везе са Босном у којој је био врло полуларан, посебно међу омладином.
Августа 1875. године избија велики босанско – херцеговачки устанак, који Васо Пелагић назива босанском револуцијом. Он долази у Босну, придружује се устаницима и постаје члан устаничког одбора у Костајници. Води једну од главних улога у устанку и одражава на одређени начин политичку свијест побуњеног народа. Много пише и директно учествује у организовању различитих активности везаних за устанак. Пелагић постаје најутицајнила личност у "Главном одбору босанског устанка за ослобођење," који је, поред таквог одбора у Београду, вршио најајчи утицај на устанак у сјеверозападној Босни. Саставио је проглас који је био прихваћен од већине устаничких вођа и у којем он захтијева укидање агалука и закупнине, радикалну аграрну реформу, политичко уређење са народном демократијом, скупштином и правнозаконским уређењем земље. У прогласу су даље слиједили захтјеви за самоуправу општина, раздвајање школе и цркве, слободу штампе и друге познате идеје и програмски ставови Светозара Марковића и Васе Пелагића. Залагао се за идеју југословенског заједништва, али је на њу гледао у много ширем контексту кроз величанствену визију стварања федерације балканско – карпатских народа. Изабран је у делегацију која је требала представљати устанике на Берлинском конгресу, али је средином 1876. године ухапшен у Аустроугарској и осућен на годину дана робије.
Почетком 1878. године Пелагић је поново међу босанским устаницима и у то вријеме пише књигу "Историја босанско – херцеговачке буне" у којој приказује узроке буне и њен неуспјех. Он је, као и огромна већина становништва Босне и Херцеговине, дочекао окупацију 1878. године са отвореним непријатељством. Окупација је схваћена као империјлистичко поробљавање, а не као ослобођење и унапређење прилика у тој земљи. Он је већ те исте године, чим се дим од устаничког барута био слегао, отворено писао о томе у свом чланку "Аустрија као цивилизатор у Босни и Херцеговини." Средином 1879. године Пелагић последњи пут борави у својој ужој отаџбини  и управо тадашњи боравак у неким мјестима му омогућава му да постигне јасан увид у босанско – херцеговачке прилике под окупацијом, па да исте, само још јасније и оштрије ставове, изнесе у "Јавном писму Гледстону, енглеском министру спољних послова" из 1880. године. Пелагић у писму упоређује стање у бившој Турској са савременим стањем у Босни и Херцеговини и на основу тих разматрања закључује да је "аустријско ослобођење горе од турског неослобођења."
Због сукоба са Аустро – угарским властима морао је да заувијек напусти Босну и да последњих 20 година живота проведе у Србији, углавном у Београду, али исто тако и у Војводини. Путовао је и пропагирао своје идеје по Бугарској, Румунији, Грчкој и Македонији. Власти су за њим издавале много потјерница и више пута је хапшен у овом периоду. Страх од његовог утицаја захватио је све покрајине по којим се кретао.
У Србији је доживљавао са црквом и Обреновићевим режимом. Два пута је протјериван, али му је на захтјев народа одобраван повратак у земљу. Народ је у њему видио искреног и поштеног борца за његова права. Због таквог огормног повјерења, на изборима за Народну Скупштину Србије 1890. године Руднички округ га кандидује за народног посланика.
Тих година се Васо Пелагић активно укључује у социјалистички покрет. Послије смрти Светозара Марковића 1875. године и Мите Ценића 1888. године, она је један од главних бораца тога покрета чија снага у томе раздобљу незадрживо јача. Покрећу се разна социјалистичка гласила као што су "Социјалдемократ" и "Радничке новине" у којим Васо Пелагић врло агилно и мобилизаторски дјелује. Такође је један од првих пропагатора прославе Првог маја, радничког празника који ће се почети у Србији славити од 1894. године.
Свакако се може рећи да је управо овај двадесетогодишњи период његовог живота најбогатији и уједно најбурнији. То је доба његовог страдања, али и грозничаве активности.
Због свих ових својих идеја и активности на пропагирању напредних идеја, Пелагић је често прогањан и хапшен, извођен пред суд и осуђиван. Пратила га је полиција у Бечу, Пешти, Букурешту, Загребу, Београду...  Свим властодршцима је задавао страх, док га је народ волио, поздрављао и бранио.
Црквене власти му, уз помоћ жандарма, 1895. године у Саборној цркви у Београду одузимају архимандритски чин, иако га се он раније већ био јавно одрекао, и наређују да се његова дјела јавно спаљују. Проглашавају га чак и лудим и затврају у лудницу. Међутим, огорчених 3 000 младих Београђана обија капију затвора и насилним путем ослобађају Пелагића.
Поводом свих ових бјесомучних напада на Васу Пелагића, Драгиша Лапчевић је писао:
"Па ипак га нису сломили. Што су га више тјерали он је био одсуднији у битци, што су га више изобличавали пред народом, он се све више народу приближавао, те је данас ријетка радничка (занатлијска и земљорадничка) кућа која има писмене душе, а да се у њој не читају књиге Пелагићеве."
Последње године живота проводи у Београду и Пожаревцу, и то више у затворима него на слободи. Последњи пут је затворен 1897. године у пожаревачкој казнионици. Ту пише и своје последње дјело "Аутобиографију," коју не завршава. Мучен, кажњаван и исцрпњен тешком болешћу Пелагић је у 62 – ој години живота, 25. јануар 1899. години, умро у Забели код Пожаревца.
Народни учитељ је сахрањен ноћу, тајно, на затворском гробљу као робијаш, из пакости тадашњег режима. Власти нису дозволиле пријатељима да га пренесу у Београд или Горњи Жабар, односно Пелагићево, и да га ту сахране. Гроб Васе Пелагића се и данас налази у затворском гробљу у Забели код Пожаревца.
У свом тестаменту, Пелагић је написао: "Мада ја радим на политичко – просвјетном пољу преко 40 година, и мада сам у току тог времена могао стећи читаве палате богатства, зато што су ме се бојале све владе у четири – пет држава, гдје сам радио, ја са овим тестаментом не остављам новаца, јер их немам. Због тога мој је тестамент моралне, а не новчане природе.
Ja у мом – овом тестаменту остављам у аманет пријатељима мојим и мога рода: 'Да се боре свуда и свагда против свачије најезде која потире истину, правду, слободу и свету идеју политичке равноправности и економске једнакости људске' и 'Да у име узвишеног дјела не жале никаквих жртава, јер оне су чиниоци оне снаге која ће ослободити угрожене, угњетане – биједне народе и људе, од досадашњег грабљивог и убитачног друштвеног поретка.'
Јован Скерлић. Угледни српски књижевни критичар и историчар, близак Пелагићев пријатељ, додаје: "Оно што ће остати од њега, то нису ни његове књиге ни идеје, но живи примјер који је дао, примјер несаломљиве воље и апостолске енергије, пуно сагласности између идеје и живота, цео један живот страдања, завршен, мученичком смрћу!"
Васо Пелагић је за свога живота написао, штампао и народу раздијелио преко 250 000 примјерака својих књига и књижица. После његове смрти ова дјела су небројено пута умножавана. Најпознатије дјело је свако "Пелагићев народни учитељ" који је пробудио велико интересовање у народу и који то и данас ради.
Његове присталице су говориле: Живимо по Пелагићу. А широм земље било је оних који су се декларисали као његове присталице и који су као Пелагићевци наставили да промовишу његове идеје и наставили борбу за њихово испуњење. Неки су учествовали и у октобарској револуцији у Русији, други су наставили социјалистички рад у тадашњој Краљевини Југославији, а сви су ношени његовим идејама узели активно учешће у НОБ-у.
После рата, широм Југославије подигнути су споменици Васи Пелагићу. Педагошко друштво Србије установило је значајну награду која носи његово име. О Пелагићу је написано преко 200 прилога, студија и књига, а ураћено је о њему и много радио и телевизијских емисија.
Сигурно ће и вријеме које долази све више скретати пажњу људи на дјела овог визионара, на његову непрекидну и бескомпромисну борбу против неправде и терора, а у име праведности и националног ослобоћења. Посебно у данашњем времену, у којем наше друштво не може да пронаће онај прави смјер свога кретања према будућности, потребна нам је снага духа и изузетна визија националног препорода какву је некада, у времену буђења народа, имао наш велики борац за слободу и просветитељ Васо Пелагић.  Само тако можемо рачунати на неки нови будући препород и на ново свеопште народно бућење.

ПОЗНАТА ДЈЕЛА ВАСЕ ПЕЛАГИЋА

1. Народни учитељ
2. Нова наука о јавној настави или омладински и народни добротвор
3. Тумач научних и политичких страних ријечи
4. Посланица Богу или приједлог побожним народима
5. Величанство радника или пир безбожника
6. Социјализам или основни препорођај друштва
7. Путовање унакрст око цијелог свијета
8. Аутобиографија
9. Историја Босанскохерцеговачке буне
10. Ко је преступник и бунтовник и ко руши имање и породицу
11. Спас Србије
12. Народна права
13. Дужности владе и власти
14. Посланица Архијерејском сабору у Београду
15. Пир бездушника
16. Огледало садашње правде
17. Шта прича руска Сибирија
18. Противницима нових људи одговара наука
19. О рату и цивилизацији
20. Посланица пријатељимка угњетене браће
21. Писмо из Мљетака
22. Руковођа за српско – босанске, херцеговачке, старо србијанске и македонске учитеље школе и општине
23. Друга Пелагићева одбрана држана пред судом 5. јуна 1896. у Београду због оптужене књиге 'Ко је преступник и бунтовник и ко руши имање и породицу.'
24. Наука и радни народ или шта вели наука у корист радног народа
25. Спас дјеце од гуше, шарлаха, крајника и срдобоље
26. Одговор на четири друштвена питања – шта је социјализам – шта хоће социјализам – ко је науке и какве нужде гоне људе у социјализам – има ли у Србији мјесто социјализму
27. Још један прилог за праву очигледну и привредну наставу сеоских
    учионица .