Пелагићеви историјски узори
Међу личностима из свјетске и српске историје, као изузетне примјере, па и своје узоре, Васо Пелагић је налазио и пробирао врло одређене профиле. Њих су, прије свега, красила три врло битна, а и међусобно повезана обиљежја: умност, храброст и страдалништво. Карактер таквих људи је био доста сличан и Пелагићевим особинама, па су његове симпатије и наклоности према њима стваране на основи опште духовне и животне подударности.
На првом мјесту међу Пелагићевим узорима слободног мислиоца и доследног и храброг човјека налази се Ђордано Бруно (1548 – 1600). Пошто је објаснио суштину Брунове монистичке филозофије, која је "тежила да оствари међу људима царство човјечности, чедности, доброте и солидарности," Пелагић је у студију Социјализам или основни препорођај друштва (Београд, 1894), правом књижњвном сликом постигао и своју главну поенту: "Римски мантијаши нашли су да та наука подрива сваку вјеру у црквеног бога и у све оно што учи Свето писмо и црква, па га осудише на спалиште као јеретика и безбожника. Године 1600. спаљен је у Риму. Пред спалиштем поређани су били сви редови крупних и ситних мантијаша, те су говорили Бруну да се одрече своје науке, те да не изгори у ужасној ватри. Челик карактер и узор борац Бруно Ђордано, смјешећи се одговрио им је: 'Па зар се ви плашите и од оне ватре која ће мене спалити?' Свети пепео Ђордана Бруна одлетио је са његовом науком на све стране свијета и будио честиту омладину и остарину на узорити рад за бољак затуцаног, угњетеног и патећег људства."
Одмах иза Бруна долази још један човјек са ломаче – чешки реформатор и мислилац Јан Хус (1369 – 1415). Пелагићеве симпатије за њега на идентичној су линији Ђуре Јакшића, које су изражене у једној његовој пјесми коју је посветио Хусовом дјелу и духу. И Пелагића много више импресионира сам тај чин – доследност у идејама, смионост складност ријечи и поступака и у тренутку очитог страдања, него што га занима суштина Хусовог филозофског учења.
Објашњавајући своје погледе о томе "зашто се рађају револуције," Пелагић је написао и ово: "Из костију Ђордана Бруна, Ванинија, Галилеја и других свијетлих умова, које су руком 'светих отаца и државника инквизиције' пригњечене, изникоше још жешћи умни и крвави револуционари: Копреник, Кеплер, Њутн, Волтер, Русо, Прудон, Дидеро, Хус и Жишка, Минцер, Дарвин, Фокт, Бихнер, Хекел и други многобројни политички бунтовници."
На другим мјестима, Пелагић ће поменути и још многе чије је дјело или мисао поштовао и истицао, као што су Роберт Овен, Карл Маркс, Ђузепе Гарибалди, Карађорђе Петровић, Светозар Марковић, Марко Миљанов и други. Пелагића тако највише заноси онај човјеков поступак и понашање, који су истовремно симболи оних људских вриједности које је он највише цијенио. Страдање за друге и жртвовање за изражавање слободне властите воље и мисли били су за њега свакодневна преокупација. Он је о томеписао са таквом понесеношћу и опсједнутошћу да је тешко наћи сличан примјер на само у нашој него и у свјетској литератури и публицистици. То би требало да потврде и неки примјери које ћемо овдје навести.
Над Пелагићем се непрестано надвијала визија распетог Христа, страдалника и мислиоцам који пропивиједа људску слогу и братсво. Зато се Пелагић веома трудио да направи јасно разграничење између Христовог племенитог и умног лика и његовог свјесног жртвовања, на једниј страни, од оних потоњих изопачења и злоупотребљавања Христовог учења, на другој, а у облику крутих вјерских догми или у успостављању црквених институција. Иако је изражавао сумње у аутентичности јеванђеља, у којима се излаже Христов живот, страдања и идеологија, Пелагић је доста често наводио мисли из библијских извора. Исусу је одрицао спаситељске и божанске особености, али му није негирао страдалништво, које је досезало облике иниверзалног симбола. Према Исусу Христу је тако имао и разумијевање за његово жртвовање, а носио је и снажан осјећај сапатништва за сва она страдања која је поднио у корист слободоумног човјечанства.
Најсадржајнији однос према Исусу Христу Пелагић је изложио на једном мјесту трећег издања своје Историје босанско – херцеговачке буне. Ту је Христово понашање показао као потпуну противност оном што су чинили неки домаћи свештеници у крупним збивањима као што је био народни устанак за ослобођење од Турака. "Христос бјежи од угњетача и варалица народних, па се дружи са радним и сиротим свијетом и брани истину и правичност, те због те борбе долази на крст, а садашњи представници Христа и јеванђеља, ови фарисеји и фанариоти, друже се најрадије са онима који највише власти и богатства имају, а радни и угњенети народ не држе ниподашта. (...) Христос одаше изложен свакојаким честим патњама и учише, свуда и на сваком мјесту, да што више разбукти буктињу свјетлости, како би народи што јаче увидили и сазнали важно начело слободе и правичности, а они, у злату и свили, на хатовима и интовима, раскошно шетају и оснивају царство мрака, утврђују и учвршћују темељ тиранији и неправди. Христа вјешају зато што проповиједа народу истину и брани му права, а њима вјешају ордене на прса зато што се противе истини и вољи народа; Христу мећу трнов вијенац на главу и пробадају му ребра копљима, а они носе митре и круне са златом и дијамантима; и Христу тецијаше крв у млазевима са оног мјеста гдје 'добри пастири' данас пришивају и носе тирјанске ордене."
Као некадашњи свештеник, а затим слободоумни мислилац и распоп, Васо Пелагић је веома добро познавао сва битна религијска схватања, па и она дјела која су била њихов непосредни израз. Иако је хришћанско и уопште вјерско учење одбацио у име здравог разума и нових научних сазнања и схватања, Пелагић није никада елиминисао и неке проуке и ставове из Светог писма. Штавише, он доста често наводи и неке његове дијелове, а Посебо Христове изреке из јеванђеља, дајући им свој кратак али ефектан коментар. Тако је Пелагићев однос према Исусу Христу много сложенији и реалнији него што се он види из неких једностраних коментара и тумачења његовог атеизма. Безбожник Пелагић, који одбацује све што је догматски ускогрудо, често тражи упоришта за властито понашање у ономе легендарном патнику и "сину Божијем." То не треба да чуди свакога онога који подразумијева све сложености Пелагићевог живота и мишљења.
Што је више протицало вријеме у коме су Србијом управљали Обреновићи, чија је и полицијска и црквена власт прогонила Пелагића, да би га на крају осудила на робију гдје је и умро, њему је била све привлачнија јуначка слика Карађорђа Петровића. Попут Његоша, и Пелагић је доприносио да се у српском народу учврсти Карађорђев култ јунак и ослободиоца. Као и Његош у Горском вијенцу, тако и Пелагић у Историји босанско – херцеговачке буне одређује Карађорђу крупну улогу не само у српској већ и у свјетској историји. Тако Пелагић, као "покретача и чиниоца неког догађаја или револуције," сврстава Карађорђа међу великане, као што су Конфучије, Буда, Мојсије, Христ, Ликург, Мухамед, Муције Сцевола, Брут, браћа Грах и Милош Обилић.
Ређајући даље имена која је посебно респектовао и на чију је жртву и прегнућа често мислио, Пелагић долази до низа личности разних народа, као што су Чеси Јан Хус и Јан Жишка, Нијемци Мартин Лутер и Томас Минцер, Французи Робеспјер, Марат, Дантон и Бабеф, Руси Стјенка Разин, Јемељан Пугачов и Петар Велики, Мађар Ђерђ Дожа, Швајцарац Виљем Тел, Италијани Гарибалди и Мацини и Американци Џорџ Вашингтон и Бенџамин Франклин.
Док та имена Васо Пелагић само набраја у Историји босанско – херцеговачке буне, Карађорђу посвећује ове ријечи: "Овај револуционар, Карађорђе, спада међу особите карактере. Он се није јагмио о власт и господство; он је и као главни вођа цијелом устанку народном живио просто, сељачки обучен, поред млађих вођа у чоху и срму одјевених; он и као господар цијеле Србије рши бесплатно народне послове,а у мирно доба крчи њиву, набија обруче, коси итд. Као 'прост' човјек, постао је он у неку руку реформатор у друштву, што се види и отуда што удове попове, без питања цркве, жени и вјенчава, као што је то с поп Луком Лазаревићем учинио. Он је љубио правду више од оца и брата. Оца је убио због издаје, а брата због злочинстгва силовања."
И у студији Социјализам или основни препорођај друштва (Београд, 1894) Пелагић, у сасвим другом контексту, то јест поводом разматрања улоге чинова у војсци, опет помиње Карађорђа: "Капетан Радић и Карађорђр, а тако и МаркоМиљанов и многи други такви борци, нису имали злетних јака и ђенералског звања, па су боље војевали и већи јунаци били од свију наших мајора, пуковника и ђенерала."
У ону врсту људи, као што је Карађорђе,а које је посебно поштовао, Пелагић је убрајао црногорског војводу Марка Миљанова. Миљанов је у правом смислу био сушта супротност књазу Николи Петровићу, па је због својих моралних ставова и досљедности имао доста неприлика, а и страдања од црногорског самодршца. На уочљивом мјесту своје Историје босанско – херцеговачке буне, Пелагић је написао ријечи које величају скромни и племенити лик Марка Миљанова: "Марко је живио сасвим просто, хранио се као и његови тежаци, спавао у кревету од дасака, сламе и ћебета, понашао се сасвим братски. Он је био раван вожду српском Карађорђу и Франклину Американцу, па и он, као и ова два велика мужа, више су користили, више су слушани и поштовани од народа но хиљаде свјетских властника, који примаху велике награде, који се возаху у интовима, раскошно разметаху по сјајним салонима, палатама и њежно љуљушкаше по свиленим канабетима и постељама."
